Naslovna - Danilovgrađani - LATINKA PEROVIĆ: Borka Pavićević (1947-2019) – skica za biografiju

LATINKA PEROVIĆ: Borka Pavićević (1947-2019) – skica za biografiju

Reagovala sam spontano: „Napraviću skicu i za Vašu biografiju“. Dobila sam neočekivan odgovor: „Ja bih to volela“. I ona i ja smo mislile da ima vremena.

U jesen 2018. godine u Centru za kulturnu dekontaminaciju predstavljena je knjiga Živeti svoje ideale. Sonja Biserko, skica za portret, koju su prijatelji i saradnici priredili povodom Sonjinog 70. rođendana. Svoj prilog u toj knjizi Borka Pavićević je naslovila „Lepo ime Sonja“. U stvari, iza ovog nevinog naslova je odličan psihološki portret Sonje Biserko („Možda je Sonja i perfekcionista, ali prvo u zahtevu prema sebi. Istovremeno, ona je retko i neuobičajeno vredna osoba, vredan radnik, istraživač, putnik, tekstopisac, izdavač… Živi ono što zastupa i predata je svojoj misiji onakvoj kakvu je sama složila i nametnula, i to bez ostatka – rečju Sonja je svoje mane pretvorila u vrline. Gubitak zemlje u kojoj je rođena okrenula je u dobitak i radom, i artikulacijom uzroka i posledica, i borbom za prava slabijih od sebe“).

Pre početka predstavljanja knjige, u čemu je takođe učestvovala, Borka mi je, držeći u rukama knjigu, rekla: „Dobro je što je ovo urađeno“. Reagovala sam spontano: „Napraviću skicu i za Vašu biografiju“. Dobila sam neočekivan odgovor: „Ja bih to volela“. Shvatila sam to kao njenu potrebu za bilansom ne samo njenog života i rada. Ali i Borka i ja, od nje starija 14 godina, mislile smo da imamo vremena. Tu istu potrebu za bilansom osetila je u Borkinom slučaju i Ana Miljanić, pripremajući predstavu povodom 50-godišnjice studentske pobune na Univerzitetu u Beogradu 1968. godine, a naročito u planiranju monografije povodom 25-godišnjice postojanja i rada Centra za kulturnu dekontaminaciju.


Smrt Borke Pavićević ovog leta u Beogradu imala je veliki odjek u mnogim sredinama (dramski pisci, pozorišni reditelji, glumci; antifašističke organizacije i mirovni pokreti; nevladin sektor) i u mnogim centrima (osim Beograda: Sarajevo, Zagreb, Skoplje, Ljubljana, Podgorica, Kotor, Danilovgrad, Priština, Varšava, Stokholm). U medijima. Čak i oni mediji u kojima je ona, godinama, bila meta napada pokazali su pristojnost, objavljujući učtive informacije o njenom odlasku. Zastali su pred njenom smrću, a možda – pred njenim životom.

Prijatelji, saradnici, mnoge javne ličnosti videli su u Borki Pavićević jedinstvenu pojavu u kulturnom i društvenom životu Srbije, i Jugoslavije tokom više decenija. Njen otpor ratu, veliko angažovanje u antiratnim manifestacijama. I, razume se, njenu graditeljsku ulogu u Centru za kulturnu dekontaminaciju, na čijem je čelu bila od 1995. godine do svoje smrti.

U danima opraštanja od Borke Pavićević – ključ za razumevanje njene pojave dao je filmski reditelj Želimir Žilnik. Na komemoraciji u Centru za kulturnu dekontaminaciju Žilnik je rekao: „Devedesetih godina na prostorima bivše Jugoslavije se klalo. U toj tragičnoj situaciji žene su bile bolji deo društva“. Zaista, žene su se protivile mobilizaciji svojih muževa, braće, posebno dece – za još jedan rat. Bilo je trezvenih žena i u nekim političkim partijama, nevladinim organizacijama, u vladi Zorana Đinđića, u gotovo ilegalnim udruženjima žena u lokalnim zajednicama. Među novinarima… Ali, Žilnik je imao na umu „veštice“, kako su u Srbiji pod režimom Slobodana Miloševića nazivane žene na čelu nevladinih organizacija: Nataša Kandić (Fond za humanitarno pravo), Sonja Biserko (Helsinški odbor za ljudska prava), Biljana Kovačević Vučo (Jugoslovenski komitet pravnika za ljudska prava), Staša Zajević (Žene u crnom) i Borka Pavićević u Centru za kulturnu dekontaminaciju, jedinom mestu sa koga su i sve pomenute nevladine organizacije mogle da obznane svoje suprotstavljanje politici rata, osude etnička čišćenja, ratne zločine, milionsko izbeglištvo i ratna razaranja zemlje.Upravo te žene je ratna propaganda lišila ličnih imena i „oblepila“ ih etiketama koje su imale za cilj i da ih egzistencijalno ugroze (Grujica Spasović je nabrojao etikete kojima je bilo „oblepljeno“ ime Borke Pavićević: strana plaćenica, ustaša, izdajnik, provokator, otpadnik, balija, veštica, komunjara). A svaka od „veštica“ je ličnost. Njihove su profesionalne vokacije različite (sociolog, diplomata, pravnik, filolog, dramaturg). Funkcije njihovih organizacija bile su različite. Bilo je sporova i među njima. Ali su devedesetih godina one bile ujedinjene u otporu ratu kao načinu rešavanja spornih pitanja u zemlji, zločinima. Posle rata, suprotstavile su se relativizaciji zločina i utemeljile kulturu sećanja. One su važno poglavlje istorije srpskog društva od osamdesetih godina do sada. Otpor koji su one artikulisale i simbolisale tek treba da bude istražen da bi se dobio odgovor ne samo na pitanje zašto nije uspeo devedesetih godina, nego zašto ne uspeva ni danas.

Ujedinjene u borbi za opšte dobro, ove su žene posebne i zato su, čini se, – nezamenjive. Otud je, uz mnoge emocije koje je izazvala smrt Borke Pavićević, najsnažnije bilo osećanje – praznine. Osećanje da je bitno osiromašen prostor koji je ispunjavala ova žena dramaturg, kolumnista, organizator sa strategijom, žena sa etikom i stilom, ova građanka sveta. Osećanje da je smrt zaustavila jednu energiju u kojoj su bili koncentrisani talenat, znanje, iskustvo (Mirjana Miočinović je na komemoraciji citirala pesmu Danila Kiša „Na vest o smrti gospođe M.T.“ /Mira Trailović – L.P./ – „Kako dobro obavljen posao smrti, kakav uspeh srušiti ovakvu tvrđavu“).

Možda će zvučati paradoksalno, ali praznine – za početak – mogu ispunjavati pokušaji da se – uz pomoć dokumenata i u sećanjima – osvetli ličnost Borke Pavićević. Ona je i sama to činila. Svojim kolumnama popunjavala je praznine koje su ostavljale smrti njenih savremenika: pozorišnih umetnika, učesnika studentskih protesta 1968. godine, antifašista, mirovnjaka, istorijskih ličnosti… Ponekad, njena kolumna je i jedini trag o ponekom od njih. Time je i svesno stvarala zaostavštinu na kojoj se temeljio smisao postojanja Centra za kulturnu dekontaminaciju. A u svojim kolumnama ostavila je mnogo dragocenih podataka i za istoriju te institucije.


Na vest da će ishod Borkine bolesti biti fatalan, njoj veoma bliska Tanja Petovar rekla je: „Živela je dvesta života“. U stvari, bio je to jedan život: veoma bogat, retko intenzivan i, protivrečan.

Borkino shvatanje slobode bilo je blisko doktrini anarhizma. Neograničena sloboda imanentna je njenom umetničkom porivu. Nigde u Borkinim tekstovima nisam našla ni parafrazu Bakunjinovog stava: „Strast rušenja je isto tako stvaralačka strast“. Ali sam uvek osećala da je i taj stav elemenat njenog mišljenja.

U mladosti, Borka Pavićević je branila pravo na pobunu. I učestvovala je u pobuni protiv sistema, konvencija, dogmi. Nije to pravo poricala ni učestvujući veoma aktivno u obeležavanju 40-godišnjice studentske pobune 1968. godine (2008). Na okrugli sto povodom 50-godišnjice istog događaja (2018) došla je sa svojom „torbom“ (koju je duhovito opisao Grujica Spasović) punom artefakta o ’68. Vadila je iz „torbe“ i publici pokazivala značke, proklamacije, zabranjene brojeve „Studenta“, legitimaciju za ulazak na „okupirani“ Filozofski fakultet… Prošlo je pola veka, napisano mnogo knjiga – ali za Borku to nije bila istorija. Govorila je sa strašću, i na najbolji način ilustrovala autentičnu atmosferu studentske pobune.

U isto vreme stvorila je instituciju koja, u izvesnom smislu, predstavlja ostvarenje njenog projekta društva: tradicija i moderna, jednakost i demokratija (društvena svojina i politički pluralizam), dijalog umesto monologa, prava drugačijih i slabijih, kompromis u ime opšteg dobra.

I neki prijatelji su to, ponekad, videli kao preveliku širinu, „opraštanje“. Ali, Borka se nije dala pokolebati. Kod nje je postojala izvesna napetost između realnih suprotnosti i težnje za ravnotežom. To nije moguće objasniti bez poznavanja porodičnog ambijenta u kome je odrastala, kao ni bez onog u porodici koju je stvorila. Ni bez njenog karaktera. A i zanat ju je učio da ništa nije jednostavno.

Borkin projekat društva podrazumevao je i „male“, „kratkoročne“ ciljeve, rešavanje onoga što je „pod nosom“ (napraviti klupe u dvorištu centra, zalivati cveće, očistiti sneg).


Smrt definitivno osamljuje čoveka. Ali njegov život povezan je sa mnoštvom drugih ljudi među kojima se neki izdvajaju. U životu Borke Pavićević to su: njen otac, univerzitetski profesor Vuko Pavićević; njen suprug, advokat Nikola Barović i njihov sin Jovan; Mira Trailović, pozorišni reditelj i kultna upravnica Ateljea 212, te teatrolog Jovan Ćirilov, sa kojim je sarađivala i prijateljevala pola veka.

Borka Pavićević rođena je 5. juna 1947. godine u Kotoru. Njena majka, Sonja Huri, poreklom Čehinja, rođena u Splitu, bila je učiteljica. Otac, Vuko Pavićević rođen je u Rsojevićima – Danilovgrad (po knezu Danilu Petroviću), crnogorskom gradiću između Podgorice i Nikšića.

Često sam sa Borkom razgovarala o njenom ocu. Poslednji put, možda i najduže, kada smo prošle jeseni putovale u Danilovgrad na veče sećanja posvećeno crnogorskom političaru, predsedniku Saveznog izvršnog veća, Veselinu Đuranoviću. Poznavala sam profesora Pavićevića i veoma sam ga poštovala. Sretala sam ga na sednicama Ideološke komisije Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda čiji je bio član. Razgovarali smo o staljinizmu i zaključivali da to nisu samo logori – već sistem. Daleke 1951-1953, Vuko Pavićević je pisao kritičke članke o radovima Dušana Nedeljkovića i Olega Mandića, kao domaćim varijantama staljinizma. Nije pripadao beogradskoj grupi praksisovaca, a i oni su se prema njemu odnosili držeći se načela: Ko nije sa nama, taj je protiv nas. Oni među njima koji su napisali memoare (Mihailo Marković, Dragoljub Mićunović) ostavili su i pisani trag o tome.

Druga tema razgovora sa profesorom Vukom Pavićevićem bili su studentski događaji 1968. godine (od 2008. nadalje nazivani studentska pobuna). Tada sam prvi put čula za Borku. Imala je 21 godinu. Zajedno sa Bogdanom Tirnanićem, Mirkom Klarinom i Slobodanom Mašićem bila je u redakciji lista „Susreti“ koji se našao na udaru režima – „to je imalo biti raspušteno, kao i revolucionarni ’Student’“ – pisala je sa pritajenom gorčinom mnogo godina kasnije (Glava u torbi).

Očekivali su da ih Borkin otac „brani i odbrani“ na sednicama Ideološke komisije. Međutim, on je „izneverio“ njihova očekivanja. „Nije nas“, kaže Borka – „ni branio ni odbranio, rekao je da je naše bavljenje Markuzeom (Marks, Mao, Markuze) sasvim legitimno, ali da li mi imamo uvid u život omladine radničke klase“.

Ono o čemu je profesor Vuko Pavićević razmišljao, a nije govorio, Borka će razumeti mnogo kasnije, u razgovoru sa profesorom književnosti na Filozofskom fakultetu, Miodragom Popovićem, piscem studija o Vuku Karadžiću, romantizmu u srpskoj književnosti, kao i važne knjige Vidovdan i časni krst (1976) zbog koje je bio napadan od srpskih nacionalista u akademskoj javnosti. „Znajući“, rekao je profesor Popović Borki, „kakve mračne sile pletu zamke oko studentskog pokreta u junu 1968, obojica smo (Popović i Pavićević – L.P.) strepeli da studentska pobuna ne dovede do krvoprolića, kojim bi vlastodršci učvrstili svoju svemoć i zaustavili započetu demokratizaciju političkog života“. Odnosno posle uklanjanja iz političkog života Aleksandra Rankovića. Tu su strepnju delili i neki „vlastodršci“.

U svakom slučaju, Borka se 1968. godine razilazila s ocem („Moj rastanak s ocem na vratima“). To je za roditelje bilo bolno, ali su i Borki i njenom bratu Goranu, mlađem od nje tri godine, koji je završio matematiku i fiziku i, kažu, zna Šekspira „napamet“ – a hteo je da bude pilot – dali slobodu izbora. U stvari, i roditelji i deca preuzeli su odgovornost.

Vremenom, Borka se vraćala ocu. U mladosti, prekucavajući očeve radove po njegovom diktatu i razgovarajući sa njim, učila se dijalogu. U razgovorima koji su u kući vođeni – opreznosti u izricanju sudova o događajima i ljudima. U vreme kada je Filozofski fakultet obeležavao 100-godišnjicu rođenja profesora Vuka Pavićevića i Veljka Koraća slušala je o ocu od njegovih savremenika. Jedne je ona molila za razgovor, drugi su je pozivali na razgovore. Povodom nekih ocena njenog oca, profesor etike na Filozofskom fakultetu Jovan Babić rekao joj je: „Vrednost ostaje vrednost nezavisno od priznanja“ i, „nema nevrednosti koja opstaje bez obzira na promenjeni kontekst“. A već pomenuti profesor Miodrag Popović pozvao je Borku da bi joj predao faksimil pisma u kome ga „profesor Pavićević uzima u zaštitu tokom više nego teške rasprave na fakultetu i ugroženosti“.

U članku „Velikani starog Filozofskog fakulteta („Politika“, 23. oktobar 2000), Miodrag Popović je o Vuku Pavićeviću govorio kao o jednom od onih intelektualaca koji su tragali za istinom. Zbog toga se Vuko nalazio „između čaršijskog nakovnja i partijskog čekića koji mu je večno bio nad glavom“. Branio se velikim radom. Govorio je latinski i ruski, prevodio sa nemačkog i francuskog, služio se engleskim… Bio je urednik „Filozofske biblioteke“ beogradske „Kulture“. U toj bogatoj kolekciji objavljivana su dela Platona, Kanta, Hegela, Marksa, Engelsa, Fojerbaha, Lenjina, Sartra, Pjera de Šardena… Mnoge od knjiga pomenutih autora objavljene su u prevodu Vuka Pavićevića i sa njegovim predgovorom. U bibliografiji radova profesora Pavićevića izdvajaju se njegova dva dela: Etika i Sociologija religije sa elementima filozofije religije.

Na razne načine Borka se, dakle, vraćala uspomeni na oca. Uspela je da zaokruži sliku o njemu. Učinila je to u jednoj od svojih najlepših kolumni u listu „Danas“, pod naslovom „Dom moga oca“ (Glava u torbi):

„Dom moga oca bio je u ovim pitanjima, pitanjima levice i socijalizma i religije i hrišćanstva, etici zapravo, iz koje proizlazi i estetika, u polju smisla koje je i napeti luk, on je tu prebivao, i u Njegoševoj Luči mikrokozmi, sukladno. (Etika, drugo izdanje 1967, Kultura, Beograd, Sociologija religije, sa elementima filozofije treće izdanje BIGZ, 1988, ove knjige stalno kopiram, jer čitaocima i studentima nedostaju. Pavićević je bio član i Verske komisije, godinama nakon njegove smrti zvali su sa raznih svetskih univerziteta tražeći ga u potrazi za podacima kojih više nije bilo)“. Još jednom se poziva na profesora Miodraga Popovića: „Mnogi od njegovih (Pavićevićevih – L.P.) radova karakteriše piščevo zalaganje za versku, nacionalnu i političku toleranciju“.

Najzad, teško je zamisliti da je Borka Pavićević sliku o svom ocu mogla da završi drugačije nego citirajući Kraljicu u Hamletu: „Hamlete dobri, promeni mračni lik pa gledaj na kralja kao prijatelj. Nemoj neprestano oborena oka. Tražiti dičnog oca po prašini Ti znaš: opšta je stvar, da sve živo mre, kroz prirodu u večnost prerasta“.

U Borkinoj dobroti i otmenosti prepoznala sam osobine, kako sam ih ja upamtila, njenog oca. U Danilovgradu su pripremili veče sećanja na svog sugrađanina, profesora Vuka Pavićevića. Borka se tome radovala. Niko nije mogao pretpostaviti da će se Danilovgrađani, u septembru 2019. godine, sećati ne samo njenog oca nego i nje.


Putovanje u Danilovgrad sa Borkom ostalo mi je u nezaboravnom sećanju i zbog jednog saznanja, tačnije potvrde jednog utiska o Borki. Modernog duha, ona je bila duboko privržena vrednostima koje nazivamo patrijarhalnim. U sećanju mi je ostala stalna komunikacija (putovale smo kolima) između Borke, supruga i sina, taj ton pun nežne brige i ljubavi. A zatim poseta porodici Barović u Podgorici, razgovori sa njima…

Pominjana je mladalačka romansa Borke Pavićević i novinara Bogdana Tirnanića. Od 1986. godine ona je u braku s advokatom Nikolom Barovićem (1950, Zagreb). U nekrološkom tekstu „Plemkinja aktivizma“, novinarka NIN-a Radmila Stanković kaže: „Ljubav koja podrazumeva poštovanje, međusobne slobode, uvažavanje integriteta druge osobe, a sve što je blisko, blisko je na bazi emocionalnih izbora i asocijativnih stavova. Najbolja potvrda svega toga bila je njihov sin Jovan koji nosi ime po advokatu Jovanu Baroviću“. Sve je tako, a u isto vreme – složenije i dublje.

Nikolin otac bio je poznat advokat Jovan – Joro Barović (1922-1979). Sa oba brata i dve sestre bio je 1941. godine ustanik. Borac Prve proleterske brigade. Do 1954. godine u Armiji, a onda je „službeno demobilisan“. Bio je jedan od direktora Tanjuga i Radio Jugoslavije. Oko Milovana Đilasa, posle njegove ekskomunikacije, nije postojala nikakva organizovana grupa. Ali je bilo pojedinaca koji su, naročito posle sukoba sa Staljinom 1948. godine, smatrali nedopustivim da se Milovanu Đilasu, jednom iz „istorijske četvorke“, uskraćuje pravo na slobodno mišljenje. Jovan Barović je bio jedan od tih pojedinaca. Pred prvo suđenje Milovanu Đilasu, dobio je otkaz. Upisao je (1956) prava i 1960. godine postao advokat. Branio je liberalne disidente Mihaila Mihajlova i Milovana Đilasa, ortodoksne komuniste Vladu Dapčevića, Miletu Perovića, kao i više Srba, Hrvata i Albanaca optuženih za nacionalizam. Nastradao je pod nerasvetljenim okolnostima.

Nikolina majka, Dušanka Spasojević, posle jedne saobraćajne nesreće, ostala je doživotni invalid. Njen brat, Aleksandar – Kole bio je istoričar, njegov sin Boško takođe, ali ga je rat 90-ih godina udaljio i od struke i od zemlje. Dušankina i Jovanova ćerka Slavica živela je u Švajcarskoj, gde je i zasnovala porodicu (ima dve ćerke). Dušanka je živela u zajednici sa Nikolom i Borkom.

Poslednje dane života Borka je provela u porodičnoj kući, okružena najbližim Barovićima. Iz Australije je došao i Borkin brat, Goran Pavićević.

Borka i Nikola su (1987) dobili sina Jovana, koji živi i radi kao pravnik u Beogradu. Godinama sam ih, sve troje, sretala u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Posle raznih događaja, najčešće sam, u kultivisanom dvorištu Centra, razgovarala sa Nikolom.

Tokom ratova 90-ih godina Nikola je učestvovao u više mirovnih akcija. Bio je jedan od osnivača Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji. Njegovim angažovanjem bošnjačkim izbeglicama u Nemačkoj vraćeno je stanarsko pravo. Profesionalno se angažovao u sudskim procesima za ubistvo pripadnika SPO na Ibarskoj magistrali, zatim za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije, te bivšeg predsednika Predsedništva Republike Srbije Ivana Stambolića.

Liberalnih shvatanja, fine nezlobive ironije, Nikola Barović je bio kritičan i prema prilikama u Srbiji posle 5. oktobra 2000. godine. Nije podlegao iluziji o brzim i lakim promenama. Prihvatao je dijalog.

Borka Pavićević i Nikola Barović bili su posvećeni istim ciljevima: služili su im na različite načine, ali povezano. Kako Nikola kaže, oni su se „preklapali“: on sa Mihajlovom, Čudićem i drugima, ona – sa ljudima oko BITEF-a. U njihovom međusobnom oslovljavanju „Pavićevićka“ i „Barović“ osećali su se i poštovanje i nežnost.


U svom najširem značenju, pozorište je obeležilo život Borke Pavićević. Čak i u onom delu, ako takav uopšte postoji, koji sa pozorištem nije direktno povezan. Povodom njene smrti oglasilo se mnogo pozorišnih stvaralaca: dramskih pisaca, teoretičara i istoričara pozorišta, reditelja, glumaca… Njen budući biograf, kog ona svakako zaslužuje, moraće da prouči njen rad u pozorištu. A možda će se naći i autor knjige samo o tom radu. Zato što je taj rad utkan u njen život i zato što iz toga rada, tačnije iz kulture proističe njen društveni angažman. To Borku Pavićević čini jedinstvenom pojavom i među protivnicima rata i svake vrste nasilja, ne samo u Srbiji.

Borka Pavićević je 1971. godine diplomirala na Akademiji za pozorište, film i televiziju. Magistrirala je 1976. godine sa tezom „Neorealistička dramaturgija između dva rata“. Na predlog svojih profesora, Slobodana Selenića i Vladimira Stamenkovića, kao studentkinja treće godine Akademije postala je članica žirija BITEF-a. Po završetku studija, primljena je na stalni rad u Ateljeu 212. Zajedno sa Borislavom Mihailovićem Mihizom i Jovanom Ćirilovim činila je dramaturško odeljenje. Za Borku je Atelje 212 bio velika profesionalna i životna škola. Zbog novih pozorišnih tendencija, otvorenosti prema kulturama u svetu, zbog slobode traženja, eksperimentisanja, rizika. Ali i zbog bifea Ateljea 212 u podne, gde je kroz anegdote i intrige, uz piće, otkrivala, između ostalog, i beogradsku čaršiju.

U Ateljeu 212 Borka je radila 10 godina (1970-1981). Bilo je to dinamično vreme: u društvu su iskušavane granice modernizacije i već su naznačavani različiti odgovori na pitanje – šta posle Tita?

U BITEF-u Borka je provela 20 godina (1971-1991). Bila je dramaturg u pozorištima u Zenici, Splitu, Skoplju, Ljubljani, Subotici i Beogradu (1978-1991). Tokom tih godina rada učvrstila je svoj jugoslovenski identitet, ali i iluziju da je celo društvo na nivou velikih dostignuća u kulturi posle 1945. godine. Imala je umetničke uzore, ali od njih nije stvarala kultove. I sama je preispitivala: umetnost je za nju bila igra duha. Osnovala je pozorište Nova osećajnost u staroj beogradskoj Pivari (1988). Učestvovala je, zajedno sa Ljubišom Ristićem, u stvaranju pozorišta KPGT (Kazalište, pozorište, gledališče, teatar) – (1984-1991). Bila je umetnički direktor Beogradskog dramskog pozorišta. Zbog svog javnog angažmana smenjena je 1993. godine.

Pozorište u širokom značenju te reči živelo je i u njenim kolumnama i u Centru za kulturnu dekontaminaciju. I na maloj udaljenosti od smrti Borke Pavićević, može se sa sigurnošću reći da su pisanje i delanje Centra za nju bili nedeljivi. U toj nedeljivosti artikulisani su njeni etički i estetski stavovi koji je i čine značajnom pojavom u istoriji intelektualne elite u Jugoslavji. Pre svega, stavovi o odnosu tradicije i moderne. O tradiciji je razmišljala na vinaverski i konstantinovićevski način: ako se želi menjati, tradicija se mora poznavati. Posmatrala je pojave u analogijama (Nemačka) i u procesima (moderna). Branila je pravo na pobunu, ali se suprotstavljala diskontinuitetu sa političkim orijentacijama koje su Jugoslaviju uvele u svet (antifašizam 1941, antistaljinizam – 1948. godine). Tokom ratova devedesetih godina Centar je oživeo sećanje na srpske socijaldemokrate, koji su u balkanskim ratovima (1912, 1913) kritikovali politiku žrtava kao glavnog aduta za povlačenje državnih granica. A posle sloma Jugoslavije, Centar se vraćao na Miroslava Krležu (Izlet u Rusiju, izložba u Parizu posle 1948. godine, sukob na književnoj levici, oslobađanje od ždanovizma i socijalističkog realizma, Leksikografski zavod i rad na enciklopedijama). Na tradicije avangarde u Beogradu (Marko Ristić, Koča Popović, Dušan Matić, Moša Pijade, Oskar Davičo). Na njihov kontinuitet (Bogdan Bogdanović, Radomir Konstantinović, Danilo Kiš). Na koji način je to činio Centar za kulturnu dekontaminaciju?

kolumni iz 2016. „Vrata od utrobe“ o Danima Mirka Kovača u Rovinju (Glava u torbi), Borka Pavićević je citirala Vlaha Bogišića. U svojoj reči na dodeli nagrade „Udruga Kovač“ Ivanu Lovrenoviću za knjigu Isus u Ahmićima, Bogišić je rekao: „Skoro da smo zaboravili misliti sa stanovišta odgovornosti u skladu sa principom odgovornosti, budno motreći da nijednom rečju ne ugrozimo ljudsko lice drugoga kolikogod – taj drugi – iznijetim stavovima poništava ljudskost u sebi“.

U Centru za kulturnu dekontaminaciju nije bilo tog zaborava iz jednostavnog razloga što se njegov rad temeljio na kulturnom obrascu koji se razlikovao od vladajućeg političkog i kulturnog obrasca ne samo devedesetih godina. Nije reč samo o podeli na mase/narod i elitu, već o podeli unutar i političke i intelektualne elite. Instinktivan ili svestan, taj zaključak Borke Pavićević zahtevao je ogroman rad, veliko znanje, iskustvo. Njeno delovanje u Centru za kulturnu dekontaminaciju, sa kojim je povezano njeno pisanje, izraz su pregnuća i u političkoj i u kulturnoj eliti. Otuda se i ona sama našla na tragu dubljeg razumevanja uzroka raspada Jugoslavije.


BITEF je bio to važno iskustvo: dodir sa svetom, ali i unutrašnja potreba, koju je trebalo prepoznati u složenom društvenom i političkom kontekstu (otkud zaokret prema nacionalizmu upravo u pozorištima osamdesetih godina). Borka Pavićević je to razumevala i pozivala se na istomišljenike. Na Ivana Vejvodu: „BITEF je bio mnogo više nego revija alternativnih pozorišnih predstava, to je bila politika slobode kroz drugi medij“. Na najboljeg poznavaoca istorije BITEF-a Jovana Ćirilova koji je 2006. godine, sa distance od 40 godina pisao: „Na pozorišnoj mapi sveta BITEF je jedna značajna činjenica i ne postoji pozorišna enciklopedija, rečnik, ili leksikon da se među nekoliko festivala, među nekoliko hiljada svetskih festivala ne nađe jedinica o BITEF-u kao jednom od najrelevantnijih festivala“.

Kako, dakle, sačuvati pamćenje na tekovine kulturnog obrasca kome su svojstveni otvorenost, pluralnost i univerzalizam – od destrukcije kulturnog obrasca zasnovanog na parohijalnoj zatvorenosti i monolitnosti (nacionalne, socijalne, političke i kulturne)? U isto vreme, kako ne prevideti vitalnost prvog kulturnog obrasca koji se, i nakon svega, promaljao iz, kako bi rekao Bogdan Bogdanović, „gliba i krvi“ rata? Bilo je od strateške važnosti otvoriti ta pitanja. Ali, opet, i kako?

Borka Pavićević, ne jedina u srpskom i u jugoslovenskom društvu (kako se to moglo činiti neposredno posle njene smrti), odgovorila je na ta pitanja delovanjem Centra za kulturnu dekontaminaciju. Međutim, nije svaki od 6000 događaja u Centru (brojka koju je Borka pomenula 2015. godine) bio „planiran“ u Savetu i Upravi Centra. Mnogi od njih su bili inicijativa pojedinaca i grupa koje su u Centru nalazili mesto na kome su mogli ostati „svoji“ i u sadržaju i u izrazu.

Borka Pavićević je pisala i pre nego što je osnovala Centar za kulturnu dekontaminacju. Ali, od osnivanja Centra, pisanje i rad u Centru su, za Borku, paralelni. Pisanjem, ona populariše događaje u Centru, približava ih ljudima koji nisu njegovi posetioci, uspostavlja odnose sa centrima u državama bivše Jugoslavije, sa svetom. Nije isto čitati Borkine kolumne iz nedelje u nedelju i čitati ih kao celinu. Tri knjige, od kojih je najobimnija treća – Glava u torbi, najznačajniji su izvori za biografiju Borke Pavićević. Poslednja je, kako je primetio Saša Ćirić, „i implicitno autobiografska knjiga“.


Iz tekstova koje je počela da piše još kao studentkinja napravljen je izbor za tri knjige Borke Pavićević: Moda (Beograd, 1994); Na ex – Postdejtonska moda (Novi Pazar, 1999); Glava u torbi (Beograd, 2017). Skoro da je dovoljno za jedan radni vek! Bila je potrebna velika samodisciplina. Često smo putovale zajedno. U povratku, ponekad vrlo kasno, ona je odlazila u Centar da napiše kolumnu za „Danas“. U Glava u torbi sabrane su kolumne koje su u ovom listu objavljene, svake nedelje od 9-10. marta 2013. godine, do 3-4. decembra 2016. godine – tri godine i deset meseci. U (pogovoru) „Torba za na glavu“, Saša Ćirić dobro predstavlja autorku: „Dok čitate kolumne Borke Pavićević, lako možete čuti ili zamisliti njen glas, kao da vam ih izgovara, dok stoji odevena u crno ispred četvrtaste crvene fotelje. Ne znam ko je dizajnirao stranicu vikend kolumne ‘Glava u torbi’, ali uklapa se sa sadržajem tekstova. Albert Lordov ‘Pevač priča’, ili storyteller sa splitskog Pričigena, u slučaju nositeljke ‘Glave u torbi’, jeste gospođa u crnom koja je (ustala iz fotelje?) zakoračila ka vama, sa one strane proscenijuma teksta, ali ne da bi se s vama obračunala, ili da bi vam održala pridiku, već da vas nešto pita i da vam nešto kaže, dakle, da sa vama razgovara. Postoji puna analogija govornih sklonosti i kolumnističkog stila Borke Pavićević, u boljem smislu kolokvijalnog (ne žovijalnog), analogija stila izražavanja i načina mišljenja ove sagovornice i autorke…

Jezik, jezik, braćo (i sestre) – čitamo između redova ili napipavamo unutar torbe koja glavu nosi – a ne zvona i praporci… Zašto jezik?… stoga što je u jeziku, ili u savremenom javnom i medijskom diskursu, ključ, objašnjenje i opravdanje mnogih društvenih transformacija, ne samo primeri ‘alternativne gramatike’. Dok interpretirate tekstove Borke Pavićević, počinjete i sami da pišete kao ona, da svoj tekst punite asocijacijama i digresijama, žureći da sve kažete – odjednom“ (Saša Ćirić).

Borka Pavićević nije pokušavala da bude istoričar i političar. Nikada nije pisala direktno o uzrocima rata, niti je portretisala njegove duhovne inspiratore, političke lidere i vojskovođe, kao, na primer, Mirko Kovač (Elita gora od rulje). Ali je stvarnosti koju su oni stvorili suprotstavljala prošlost jedne zemlje, koju su karakterisale unutrašnje protivrečnosti, ideološka i politička ograničenja, ali i velika pregnuća više generacija. Za nju je bilo važno sećanje, za druge – zaborav.

U svojim kolumnama Borka Pavićević je skidala nanose vremena sa mnogih ličnosti, otkrivajući one vrednosti sa kojima su one utemeljivale moderan identitet. Pisala je o komunistima bez obzira na mesto koje su oni zauzimali u partijskoj i državnoj hijerarhiji (Milovan Đilas, Koča Popović, Mirko Tepavac, Jovanka Budisavljević – Broz, Mina Kovačević). O ljudima koji su devedesetih godina tražili mirno rešavanje sukoba (Josip Reihl Kir, koji je nastojao da zaustavi sukobe u Slavoniji; general Vladimir Trifunović koji je predao kasarnu u Varaždinu i sačuvao živote vojnika pod svojom komandom). O liberalnim Albancima na Kosovu, koji su, kao Fehmi Agani, ubijani. Umereni, ljudi sporazuma i kompromisa nigde nisu imali šansu! O knjigama nove generacije albanske inteligencije na Kosovu (Škeljzen Malići, Veton Suroi); o saborcima u Srbiji (Dragan Babić, Biljana Jovanović, Lazar Stojanović, Miljenko Dereta, Dragoljub Todorović); o graditeljima spomenika antifašističke kulture:

„Dakle reč je o spomenicima koje su podigli Vojin Bakić, Dušan Džamonja, Miodrag Živković, Ranko Radović, Bogdan Bogdanović… I jedna epoha, jedno vreme, jedna zemlja, jedan modernizam, jedna jedinstvena sposobnost apstrakcije i postvarenja, postojanje utopije i budućnosti; i konačno danas toliko nedostatan pojam o celini i čoveku, i kulturi i prirodi“ (Glava u torbi).

I o pokušajima da se uništi sećanje na tu kulturu. U Mostaru je devastiran spomenik Bogdana Bogdanovića „Partizansko groblje“. Samo u Hrvatskoj uništeno je 3000 spomenika antifašističkoj borbi. Ali i dokumentarni film o tom vandalizmu kao čin nemirenja s njim: „Igor Grubič je svojim filmom dodao još jedan spomenik antifašističkim, modernističkim spomenicima i zemlji, slobodi i prirodi u kojoj su nastali“ („Spomenik spomenicima“, Glava u torbi).

Prijatelji i saradnici Centra za kulturnu dekontaminaciju bili su demokratski jugoslovenski orijentisani višedecenijski emigranti Vane Ivanović i Desimir Tošić. A u Centar kao u svoju kuću dolazili su da predstave svoja izdanja Sarajlije i Tuzlaci. U Centru je organizovana i izložba o Reihl Kiru…

Ipak, najviše i uporedo (sa događajima u Centru i kolumnama u listu „Danas“) Borka je govorila o ljudima iz pozorišnog sveta.

O Miri Trailović od koje je učila: „Institucije se prave kao što ih je pravila Mira Trailović, institucija“. A onda i da su „svi odnosi, i politički i društveni, empatijski i ljubavni. Nema ’sudnjeg časa’ u kome te, Miro, ne čujem“ (Glava u torbi).

O Jovanu Ćirilovu, „koji je uvek išao dalje, u sklad, a ne u nesklad, u konstituciju, a ne u destrukciju, u pozitiv, a ne u negativ, u pokret, a ne u zastoj, u spas, a ne u propast. Nije bilo lako raditi i živeti sa ovakvim osobinama. Sa jedne strane mogle su se razumeti kao kompromis, a sa druge kao nedostatak kritičnosti. Jovan je sam, na svaki način, odabrao da bude objekat kritičnosti, i to je uvek doživljavao kao otvaranje dijaloga, ili kao doprinos opštem dobru ma koliko mu ponekad i ne bilo prijatno“ (Glava u torbi).

Od Mire Trailović i Jovana Ćirilova Borka Pavićević je naučila da u vladajućoj strukturi treba tražiti saradnike. Ne samo iz diplomatskih razloga. Bez Milana Vukosa, tadašnjeg potpredsednika Skupštine grada Beograda, ne bi bilo BITEF-a. Kao i da treba računati da su naslage konzervativizma velike: „Koliko smo pisama u ona vremena, debelih koverata sa raznim pogrdnim crtežima sakrili, da ne bi poslužili opterećenju BITEF-a kao jedne odveć prestupničke dogodovštine, ekskluzivne i odnarođene, nedovoljno porodične, društveno provokativne, eksperimentalne, ekskluzivne, ’belosvetske’. Moj prvi susret sa BITEF-om 1967, bio je na pjaceti ispred Ateljea 212 na koju je izletela publika sa predstave Living teatra, Raj sada, vičući: ’Oni nas pljuju’“ (Glava u torbi).

(O premijeri Kosa u Ateljeu 212 piše se kao o revolucionarnom činu ne samo u pozorišnom životu. Časopis „Tokovi istorije“ objavio je, međutim, jedno istraživanje o širokim konzervativnim reakcijama u društvu, na ovu premijeru).

Bez imalo lične sujete, Borka Pavićević je pozorišni milje (Atelje 212 i BITEF) identifikovala kao jedan od ključnih izvora vlastitog intelektualnog i moralnog stava: „Da nije bilo Mire i Jovana ne bi bilo ni CZKD-a, ni Jovanovih režija Nepozvanih (2004, Momčilo Nastasijević), ni Izleta u Rusiju (2012, Miroslav Krleža). Ne bi bilo ni izložbe, „Sve što ste zaboravili i ovaj telefon – Mira Trailović“ (2010), CZKD-a na BITEF-u Sonje Vukičević i Košmar letnje noćiBordel ratnika, Ane Miljanić, Smrt Uroša Petago Mire Erceg, i ove godine (2015 – L.P.), Ibzenov Neprijatelj naroda kao Brehtov poučni komad Zlatka Pakovića (Glava u torbi).

Pozorište je za Borku bilo način i sredstvo mišljenja, otpora. Nije čudo što je toliko o njemu pisala; činila je to kao znalac i sa strašću.

Zaokružila je portrete glumaca više generacija. Pisala je o Mariji Crnobori, Miri Stupici, Ljubi Tadiću… Ali i o Mileni Dravić: „Milena Dravić, njene uloge, ona sama konstitutivni su stub jednog sveta koji bi se bez njega sasvim raspao“. Zadivljavala ju je „avangardnost i nekonvencionalnost mišljenja o pozorištu koje je dolazilo od etabliranih nosilaca tradicije veličine jugoslovenskog pozorišta, Marije Crnobori i Mire Stupice“. Razumevala je zašto su Mira Trailović i Jovan Ćirilov „uvek u njima nalazili snagu i podršku da se suprotstave konzervativinim uverenjima o tome šta je dobro, a šta ’prodavanje muda za bubrege’“, a – „iz otvorenosti, izgrađenosti i ostvarenosti Mire Stupice i Ljube Tadića“ naučila je „da su kompromisima i kolaboraciji skloni oni koji misle na karijeru, koji imaju šta da izgube…“

Možda zbog vremena u kome su nastajali („O pristojnosti“ – koje zapravo više nema – Glava u torbi), Borkine kolumne o dramskim umetnicima su i male studije o društvu. Pored visokih umetničkih vrednosti, ona je isticala i njihove ljudske vrline. Ona nije branila svet u kome su oni postojali, pogotovo ne politički sistem, ali je u njima videla zalogu da taj svet bude bolji.

„Na fasadi Jugoslovenskog dramskog pozorišta velika je fotografija Marije Crnobori kao Antigone. Jednoga dana gledala sam tu fotografiju da bi potom, na pešačkom prelazu kod Andrićevog venca, ugledala Mariju, kako noseći ‘špencu’ lagano prelazi sa jedne na drugu stranu ulice. Ona tako i piše, pomamna akribija, ozbiljnost i ’začudna’ odgovornost u odnosu na uloge, pozorišta, reditelje, kolege, kontekst istorije, prostora, rad i red. I duhovitost, tačnost, beskrajno zabavna, ali ne i anegdotalna“ (Glava u torbi).

„Mira Stupica i njen brat Bora Todorović uvek su držali glavu iznad vode koja svašta nosi… otporni na kompromise… i na prilagođavanje onome što se naziva dnevnom politikom, a što je tako često bilo ’nacionalnom politikom’“ (Isto).

„Ljuba Tadić sa svim svojim umetničkim i političkim iskustvom, bio je retko kritičan umetnik, imao je sopstveni stav. I ponos. Te bi valjalo da ga se sete svi oni kojima je do ponosa stalo. Do života, a ne do preživljavanja. Zorno a ne mrtvozorno“ (Isto).

Kolumne Borke Pavićević o ljudima, ne samo iz pozorišnog sveta predstavljaju i male priče. One kod čitaoca stvaraju sliku o onome o kome govore. Pa i o autorki. Posle jedne kolumne Borke Pavićević u „Danasu“, nikad više nisam prestala da je zamišljam drugačije, nego kako, u nekoj od svojih lepih, dugih haljina stoji na balkonu na koji se izlazilo iz njene kancelarije u Centru. Ali, u ovoj „trubadurskoj“ scenografiji nema pesme. Do Borke dopiru glasovi ljudi koji ispred nemačkog konzulata – nedaleko od Centra, skandiraju: „Nećemo vize“! Vreme je sankcija. „Pa ko su ovi ljudi?“ – pita se Borka. Bilo joj je toliko toga jasno, ali neke pojave ni ona nije mogla da objasni.


U svojim kolumnama Borka je govorila i o počecima rada Centra za kulturnu dekontaminaciju. Bio je to izraz potrebe, istovremeno i – avantura. Malo ko je, kao Borka Pavićević, mogao polovinom devedesetih godina i zamisliti, a kamoli stvoriti instituciju poput Centra za kulturnu dekontaminaciju. Posle Dejtonskog sporazuma, Slobodan Milošević je i za međunarodnu zajednicu od „balkanskog kasapina“ postao „garant mira“. Koristeći taj privid, režim je pojačao unutrašnju represiju: zakoni o univerzitetu, štampi, sve češća politička ubistva. U isto vreme, pripreman je rat na Kosovu koji je izazvao intervenciju Severnoatlanskog saveza. Time je sukob sa svetom doveden do iracionalnih granica.

U zimu 1994. godine, Borka Pavićević je sa mladim saradnicima ušla u Paviljon Veljković (kuća „pristojnog građanstva nekadašnjeg“ – Bora Ćosić, „Danas“). „Museo“ (Paviljon Veljković) bio je posle Drugog svetskog rata slikarski atelje Moše Pijade. Kružila je, kaže Borka, „jedna od onih mističnih priča, kako je, naime, Moša Pijade na zidu, velikom, načinio fresku Centralnog komiteta Jugoslavije, te da je izbrisao ’otpadnike’. Našli smo na podu mnogu dokumentaciju porodice Veljković i, pogotovo izgradnje (narudžbine i odgovori) beogradske Pivare (Vojislav Veljković), ali i nekoliko kovčega knjiga sa pečatom, ustavima i ordenima FNRJ, ali fresku našli nismo. A, onda smo sve sa poda ‘digli’ na zid. To je bila ’Prva dekontaminacija’“. Simboličan čin neselektivnog odnosa prema prošlosti.

Početak rada Centra za kulturnu dekontaminaciju pratile su ogromne teškoće. Trebalo je prebroditi administrativne i finansijske prepreke. Izdržati pretnje režima koji je nakon četiri izgubljena rata ulazio u agoniju. Ali i otpor dela društva koji je bio kontaminiran velikosrpskim nacionalizmom. A zatim, okupiti ljude, zadobiti poverenje i održati se. Pokazati da se dekontaminacija po metodu, radikalno razlikuje od kontaminacije. Za ovaj poduhvat visokog rizika Borka Pavićević je bila dobro pripremljena. Talentom, porodičnim vaspitanjem, iskustvom od 1968. do 1990. godine. Saradnjom u listovima „Susreti“, „Student“, „Vreme“. Putovanjem po Jugoslaviji bez unutrašnjih granica i sa njima. „Krstarenjem“ po svetu (govorila je francuski i engleski jezik). Najzad, angažovanjem u Beogradskom krugu, asocijaciji nezavisnih intelektualaca koji su se udružili da bi se suprotstavili ratu. Bio je to iskorak iz monističke političke kulture, koja je u ime nacionalnog jedinstva terorisala pojedinca. Tu, u Beogradskom krugu, Borka Pavićević je, možda najbolje, shvatila nužnost dijaloga upravo među srpskim intelektualcima.


Opisujući Beogradski krug, njegov prvi predsednik Radomir Konstantinović, autor kultne knjige Filosofija palankerekao je: „’Druga Srbija’ (iz subote u subotu, u Studentskom kulturnom centru, u strahotno, krvavo proleće 1992), jeste objava ličnosti, trijumf intelektualne i moralne odgovornosti. Ništa nismo planirali, nikakvu temu. Jedino smo se dogovarali o govornicima. Nalazili smo se najpre u Studentskom kulturnom centru, kasnije u mom stanu. To su bili retki trenuci za mene. I ne samo za mene. Siguran sam u to… Ako vas pitaju šta je ’Druga Srbija’ (šta je bilo, šta jeste, šta će biti) recite: ’Druga Srbija’ je Srbija koja se ne miri sa zločinom“ („Radio Slobodna Evropa“, 16-17. novembar 2002).

Oko stotinu intelektualaca govorilo je u dve sesije Beogradskog kruga: Druga Srbija i Intelektualci i rat. Karakterisalo ih je jedinstvo u osudi rata kao načina rešavanja spornih pitanja u državi, a razlike u oceni njegovih uzroka i naročito kratkoročnih i dugoročnih posledica. Ove razlike reflektovao je i rad Centra za kulturnu dekontaminaciju.

Jedan broj (najmanji) učesnika sesija Beogradskog kruga, posle rata je napustio zemlju. Drugi su se angažovali u novostvorenim političkim partijama i u nevladinim organizacijama. Treći, možda najkritičniji i najskeptičniji prema iluziji o brzim promenama (evropeizacija, suočavanje sa neposrednom prošlošću, pomirenje) našli su mesto u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Neki od njih (Mirjana Miočinović) danas kažu da ne znaju kako bi bez Centra izgledao njihov lični život u vreme ratova devedesetih godina. Slovenački reditelj Dušan Jovanović jednom mi je rekao: „Kadgod sam došao u Centar, Vi ste bili tu“. Ne sećam se da li sam mu nešto odgovorila. Možda sam samo slegla ramenima.


Borka Pavićevič je ratove devedesetih godina videla kao sukob sa modernom civilizacijom, čiji je simbol bio uništavanje gradova (Dubrovnik, Vukovar, Mostar, Sarajevo…). Nije bila jedina. Više srpskih intelektualaca, naročito posle bombardovanja Dubrovnika (Mirjana Miočinović, Bogdan Bogdanović, Mirko Kovač, Sima Ćirković, Andrej Mitrović, Ljubinka Trgovčević, Mirjana Živković, Ivan Đurić, Sreten Vujović, Ivan Čolović) videlo je u uništavanju gradova ne samo sukob sa civilizacijom nego i ispadanje iz istorije. U knjizi Grad kenotaf Bogdan Bogdanović je dešifrovao pojavu i upozoravao na njene dugoročne posledice: „Nije mi jasna ta vojna doktrina koja nalaže da jedan od prvih ciljeva, možda i kao prvi – bude rušenje gradova. Civilizovani svet će, ranije ili kasnije, s ravnodušnošću slegnuti ramenima na naša međusobna klanja. Šta bi drugo? Ali rušenje gradova neće nam nikad zaboraviti. Bićemo – i to baš mi, srpska strana, bićemo upamćeni kao rušitelji gradova, novi Huni. Užas zapadnog čoveka je razumljiv. On već više stotina godina čak i etimološki ne razdvaja pojmove ’grad’ i ’civilizacija’. Besmisleno rušenje gradova on ne može, ne sme drugačije shvatiti do kao manifestno, siledžijsko suprotstavljanje najvišim vrednostima civilizacije“.

A Borka Pavićević je u svom slovu na sesiji Beogradskog kruga („Sećate li se?“) podsetila savremenike, pripadnike svoje generacije, na iskustvo Evrope, Nemačke i Rusije, na duge pripreme ratova devedesetih godina u Jugoslaviji, odbijanjem projekata njene modernizacije, pretpostavljanjem ratova za teritorije – razvoju. Na knjige koje su o tome napisane. „Ovaj rat“, rekla je, „pored svih svojih političkih, socioloških karakteristika, ima svakako i svoje simboličko značenje, ono koje je nagovešteno u ratnoj propagandi, pripremi za rat. Grad mora biti uništen zato što se mora uništiti ljudskost, odnosno svaka mogućnost zajedničkog života. Razoren grad znači razoren pojam o njemu.

… Gledala sam u Sarajevu, pre dva meseca, ’Majku hrabrost i njenu decu’ Bertolda Brehta. Na kraju predstave izgovara se molitva za spasenje grada. I čitava publika je ustala, aplaudirala i plakala. Zato što je na nivou simbola sve jasno. I svako od nas zna šta ga čeka…“ (Druga Srbija 10 godina posle, 1992-2002, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, „Svedočanstva“ br. 12).

Pomenuću i slovo Nikole Barovića na sesiji Beogradskog kruga („Ponavljanje istorije“). Čitalac će razumeti zašto. Pošto je video Posavinu u ruševinama, Barović kaže da je shvatio „da su ambicije vlasti i sa jedne i sa druge strane mnogo veće nego pobediti i zavladati… Da bi se to ostvarilo i stvorio novi svet, da bi se popravila istorija unazad, da bi se popravilo ono što se dogodilo na Kosovu 1389, da bi se uspostavilo nešto što je postojalo pre hiljadu, pre 500 godina, ili nije nikad postojalo, mora biti sve razoreno, svako selo i grad moraju biti uništeni. Oni koji to čine mogu se meriti jedino sa Pol Potom. Oni moraju da krenu od nule, zato razaraju gradove, zato proganjaju ljude koji nisu iste nacionalnosti. Njima su ledine potrebne, zato se ne ide u vojna osvajanja, zato se gradovi ne zaobilaze…“ (Isto).

„Pavićevićka“ uništavanje gradova vidi kao simbol ratova devedesetih godina, za „Barovića“ nestanak gradova je nezaobilazan za planere rata čiji je cilj „popravljanje“ istorije. Bez dogovora, njih dvoje zaokružuju jedinstveno intelektualno i moralno stanovište koje je bitno za razumevanje i svih drugih njihovih odnosa. Znamo za ulogu koju su žene, kao supruge, igrale u životu mnogih stvaralaca. Mnogo manje, za ulogu muškaraca – supruga u životu poznatih žena. Ovo drugo je ređe – i teže.

Rat je za Borku uspostavio i svoju estetiku. Pozivala se na knjige Petera Vajsa Estetika otpora i Slobodana Šnajdera Otpor estetike. Estetiku koju je uspostavio rat (Božidar Vučurević je obećavao da će podići „lepši i stariji Dubrovnik“), prepoznavala je i posle rata. Bila je njome opsednuta: „Jasno je to, uprošćeno rečeno, da ono što se nije dalo zatrti u ratovima 91. nadalje sada se može kupiti, i rušiti“. Uvek sa istim obrazloženjem: „Sve je po zakonu“. Nepoverljiva prema vlastima, bila je skeptična prema njihovim urbanističkim i arhitektonskim novinama. Nije uvek bila u pravu (slučaj sečenja platana na nekadašnjem Bulevaru revolucije, rušenje hotela „Crna Gora“ u Podgorici). Ali je u „Beogradu na vodi“, u „novim“ trgovima i spomenicima videla brisanje istorije, to jest proizvodnju poželjne realnosti. Nigde nije napisala, ali to ju je moralo podsećati na Moskvu tridesetih godina prošlog veka. Diktature vole „monumentalnost“: ona zaklanja realnost.


Borka Pavićević znala je da bude i samo jedna od antiratnih aktivistkinja. Uključivala se u proteste anonimnih ljudi, i u njima nestajala. Njen glavni angažman pobunjenog intelektualca učinio ju je i objektom napada, ali i ličnošću sa zasluženim priznanjima. Istina, u vreme proliferacije odlikovanja disidentima, u zemlji je odlikovana samo jednom (Osvajanje slobode, Fondacija Maje Maršićanin Tasić – 2005). Priznanja iz sveta stigla su tri puta, od toga dva za kulturu: Hirošima fondacija za mir i kulturu (2004) i Ruts Evropske kulturne fondacije (2009). Francuski predsednik Žak Širak, prilikom posete Srbiji (2002), uz još troje intelektualaca u Srbiji (Vojin Dimitrijević, Ivan Čolović, Svetlana Velmar Janković), uručio je i Borki Pavićević Legiju časti.

Ako sebi dopustim pretpostavku, za Borku Pavićević bi najveće priznanje bila monografija o Centru za kulturnu dekontaminaciju: kao neka vrsta slobodne teritorije i ostvarenja njenog projekta društva. U toj vrsti bilansa, ona je nalazila još jedan način očuvanja kontinuiteta određenih intelektualnih i moralnih vrednosti u srpskom društvu. Pre svega, duha slobode koji je uvek duh solidarnosti sa slabijima, razumevanja Drugog, dijaloga i tolerancije.


Jednom sam rekla Borki: sve se dešava u jednom istom prostoru Centra, a meni taj prostor uvek drugačije izgleda. Kao crkva, amfiteatar, pozorišna dvorana, galerija, kao zatvoreni trg… Vašu percepciju prostora – rekla mi je – određuje sadržaj dešavanja.

Od samog početka, Centar za kulturnu dekontaminaciju bio je krovna institucija, možda je tačnije reći, slobodna teritorija za nevladine organizacije, sve Druge (etnički, rasno, socijalno, kulturno, seksualno). Za marginalizovane antifašiste, bivše komuniste, pa i antikomuniste. Za liberalne intelektualce iz cele bivše Jugoslavije i iz sveta. U Centru je, sve vreme, zasedao Odbor za oslobađanje Ivana Stambolića. Okupljali su se kritički istoričari, arhitekti iz škole Bogdana Bogdanovića. Reditelji i glumci… Ivan Čolović je, u vreme Beogradskog sajma knjiga, u Centru održavao Sajam Biblioteke XX vek…

Održavane su izložbe, pozorišne predstave, predavanja, okrugli stolovi, komemoracije. Predstavljane su knjige mnogih autora. Često su učesnike štitili kordoni policije…

Centar se postepeno identifikovao sa Borkom. Mislim da su to prvi počeli činiti antifašisti. „Kod Borke“ su održavali promocije svojih izdanja, organizovali godišnjice rođenja i smrti poznatih antifašista. A zatim smo svi mi ostali počeli govoriti: „kod Borke“.

Otuda je, u danima oproštaja s Borkom jedno pitanje – izgovoreno i neizgovoreno – mučilo svakog: da li će se Centar za kulturnu dekontaminaciju održati bez Borke? Nema sumnje: njen talenat, rad od jutra do sutra, njen karakter čine je nezamenjivom. Kad je već obolela, govorila mi je: „Odlazim u Centar ali ne nosim lekove, da bih sebe prisilila da ne ostajem ceo dan. Ljudi u Centru su divni“.

Borkina priroda, njen ton (nesvađalački, neintrigantan) – sve je to teško još jednom naći u jednoj osobi.

Pa, ipak, u toku četvrt veka u Centru je radilo i sa Centrom sarađivalo mnogo ljudi (Slavka, Ana, Dragan, Ljuba, Saša Luna, Aleksandra, Tanja, Barbara…). Uz Borku se kristalisalo jezgro sa svešću o jedinstvenoj ulozi Centra. I međusobni odnosi u Centru zasnovani na ravnopravnosti, međusobnom uvažavanju (retka institucija bez unutrašnjih sukoba i podela) – deo su Borkinog projekta društva. I sama ona pojavila se kao izraz potrebe srpskog društva da posle katastrofe – sazna istinu o onome što se dogodilo, i svešću da brzih i jednostavnih odgovora nema, da ih treba strpljivo tražiti. Sve dok u srpskom društvu bude postojala ta potreba, postojaće i Centar za kulturnu dekontaminaciju. S gubitkom te potrebe, ni Borka Pavićević ne bi ništa mogla da učini. Njeno razumevanje vremena, invencija i ogroman rad ne bi joj pomogli da savlada ravnodušnost društva koje ne može da se razvija.

Najzad, za one koje zaokuplja sudbina Centra bez Borke, korisno je da pročitaju njena razmišljanja o institucijama posle smrti njihovih tvoraca:

„Istoričari znaju da kažu kako ovde institucije teško preživljavaju svoje tvorce. Naročito one slavljene posle smrti, a ugrožavane u času delanja, a naročito one koji su umeli i hteli da spajaju misao i akciju. Da sprovode svoje ideje u činove. Bez sumnje takav je bio Jovan Ćirilov, takva je bila Mira Trailović… Ćirilov je ‘izdržao’ Mirin odlazak. Kao demijurg, kao alter ego ne samo Mire Trailović, već jedne misije konstantne i po svaku cenu deprovincijalizujuće, danas bismo rekli evropske, ali to nije dovoljno, jer ono što je Jovan Ćirilov konstantno radio na BITEF-u jeste prisustvo vanevropskog pozorišta i kulture… dolazak ljudi iz Afrike i Azije… Svest o tome da bela i hrišćanska rasa nisu jedine na svetu…

… Nije u pitanju i nikad nije bio u pitanju BITEF u prošlosti, već BITEF u stvarnosti, sada; ovaj BITEF, sadašnji BITEF je pitanje budućnosti. A to jeste napor za sve nas (podvukla L.P.)“ (Glava u torbi).

Mudra Borka Pavićević, koja sopstvene zasluge nije nikad stavljala iznad opšteg dobra, rekla bi nam danas: nije u pitanju Centar za kulturnu dekontaminaciju u prošlosti, sadašnji Centar je pitanje budućnosti.

U Beogradu,
juli-avgust 2019.

(Peščanik)

Takođe pogledajte

Javna rasprava: Lokalni akcioni plan za mlade, Danilovgrad

Predsjednica opštine Danilovgrad, Zorica Kovačević, je 21.11.2019. godine, utvrdila Nacrt Lokalnog akcionog plana za mlade …

Opština Danilovgrad: Uručena 43 rješenja o stipendiranju

Danas je, ispred opštine Danilovgrad, gradonačelnica Zorica Kovačević uručila 43 rješenja o stipendiranju. Uručena su …

Оставите одговор

%d bloggers like this: